Prvo cu da Vam predtavim nesto stvarno davno radjeno.
Pre, cini mi se, 12 godina, moj muz i ja smislimo da treba napraviti nesto sto niko nema. E u kakvoj zabludi smo mi bili.
Osmislimo nase buketice koji mogu sami da stoje, a mogu i u neku vaznicu, i tako svasta nesto mogu. Damo se u pravljenje istih, ne bi li za 8. mart imali dovoljnio (ha,ha,ha). Ruzica po citavoj kuci. Sin, koji je tada imao 3 godine, je brinuo sto ne stoje u vodi da ne uvenu, a pas je stalno njuskao cvece bez mirisa.
Pred praznik razdelimo galerijama. I... ljudi lepo ukrase svoje prostore, dekoracija za dz, a ne prodaju nista. Jedino sto je prodato je na ulici i to tek da povratimo ulozen novac. Nece narod neobicne stvari, nisu to nigde videli, a kinezi razvaljuju. A deci se bas svidelo.
Ali prica ima sretan kraj. Preostale buketice damo u vrtic gde su isli nasi klinci. Oni su u vrticu za praznike pravili prodajne izlozbe i od sakupljenih para nabavljali za vrtic muzicke linije, video plejere... I tako nasi buketici prodju fenomenalno, deca razgrabila (citaj ubedila roditelje da kupe), i vrtic skupi parica i ponovi nasu decu. E tad nam je srce bilo na mestu jer su makar oni imali neke koristi.
Jedna od varijacija na temu nebi li narod ipak nesto kupio.
Tragove nasih radova cuva moja svekrva, zahvaljuci kojoj sam i slikala retke sacuvane primerke.
Нема коментара:
Постави коментар